Alan Prost, četvorostruki svetski šampion

Alain_Prost_2009_Ovih dana je jedna od legendi Formule 1, Alan Prost (Alain Marie Pascal Prost), napunio 60 godina. Omaleni Francuz sa polomljenim nosem, četvorostruki šampion Formule 1, poznat pod nadimkom „profesor“, rođen je 24. februara 1955.

 

Poznati slogan romana o Doku Holideju – „Došao je tiho i ušao u legendu“ – može se primeniti i na Alana Prosta. Posle deset godina nastupanja na takmičenjima u kartingu i Formuli 3, 1980. godine potpisao za Meklaren.

Dečko koji obećava

Na prvoj trci, Velikoj nagradi Argentine, osvojio je prvi bod, a kasnije u još nekoliko trka povećao skor na ukupno 5 bodova (tada se bodovalo prvih šest mesta, po šemi 9, 6, 4, 3, 2, 1 bod).

Sezonu je završio deobom petnaestog mesta u generalnom plasmanu, zajedno sa već odlazećim dvostrukim svetskim šampionom iz 1972. i 1974 godine, Brazilcem Emersonom Fitipaldijem, koji je vozio za sopstveni tim, Fitipaldi-Ford.

Naredne sezone, 1981. godine, Alan Prost menja ekipu. Vozač je Renoa, sa kojim osvaja peto mesto, zaostajući 7 bodova za šampionom, Brazilcem Nelsonom Pikeom, koji je tada osvojio svoju prvu od tri titule, vozeći za ekipu Brabam-Ford, u vlasništvu Bernija Eklestona.

Te godine Alan Prost tri puta osvaja prvo mesto, isto koliko i Pike, a po jedno više od Australijanca Alena Džounsa, svetskog prvaka prethodne, 1980. godine, zatim Karlosa Rojtemana, Žila Vilneva i Žaka Lafita (svi po dve pobede).

Sledeće, 1982. godine, Prost takođe nastupa za ekipu Renoa, ali i pored dve pobede u prve dve trke, Velikoj nagradi Južne Afrike i Velikoj nagradi Brazila, zbog niza pehova (nezavršenih 7 trka), svetski šampion postaje Finac Keke Rozberg (otac Nika Rozberga), sa samo jednom pobedom, ali i 10 bodova više.

Čekajući Godoa

Naredna, 1983. godina, takođe je nesrećna za Alana Prosta. U finišu sezone, u poslednje tri trke, dva puta je pobednik Nelson Pike, a jednom Italijan Rikardo Patreze, obojica vozača ekipe Brabam-BMW. U te tri trke Prost je jednom drugi, a dva puta odustaje.

Pike u poslednjoj trci osvaja treće mesto, a Prost trku ne završava zbog kvara turbopunjača.

Tako mora da se zadovolji drugim mestom, uz četiri pobede i osvojenih 57 bodova, za razliku od Pikea koji sa dva prva mesta, ali ukupno 59 bodova, postaje šampion po drugi put.

Konkurencija čini čuda 1984. godine. Alan Prost je u timu Meklaren-TAG sa slavnim Austrijancem Nikijem Laudom, šampionom iz 1975. i 1977. godine, koji prethodnu sezonu završava na ni malo sjajnom desetom mestu sa „mršavih“ 12 bodova.

Njihov, te godine odličan bolid, osvaja 12 pobeda od ukupno 16 trka, od kojih Prostu pripada 7, a Laudi, 5.

Na početku sezone u Monte Karlu, na velikoj nagradi Monaka, zbog jake kiše trka se prekida, a vozačima dodeljuje polovina bodova. Prost osvaja 4,5 boda umesto 9 i tako na kraju sezone ponovo gubi trku za prvo mesto, ovog puta za samo pola boda!

Konačno, 1985. napunivši 30 godina, Alan Prost postaje po prvi put šampion, osvojivši 73 boda, a ostavljajući drugoplasiranog na listi, Italijana Mikelea Alboreta, vozača Ferarija, sa osvojenih 53 boda, punih 20 bodova iza sebe.

Svetski šampion 1982. godine, Keke Rozberg, treći je sa 40, čuveni Brazilac Ajerton Sena, budući trostruki šampion, četvrti sa 38, Nelson Pike je tek osmi sa 21 bodom, a Niki Lauda deseti sa 14 bodova.

Već viđeno

Sledi 1986. godina u kojoj Alan Prost ima ljute protivnike u Nelsonu Pikeu i Britancu Najdželu Menselu, vozačima Vilijams-Honde. Sa Prostom u timu Meklaren-TAG je Keke Rozberg.

Prve dve trke, Velika nagrada Brazila i Velika nagrada Španije, pripada brazilskim vozačima. Pike je prvi u Brazilu, a Sena u Španiji. Alan Prost osvaja dve sledeće trke, VN San Marina i Monako.

U narednih 7 trka, sve do trke u Austriji, Prost nikako ne uspeva da se domogne prvog mesta. Mensel pobeđuje četiri puta, Pike dvaput, Sena jednom. Ipak, Prost vredno skuplja bodove.

Pobeđuje u Austriji, ali onda opet u naredne tri trke nastupa post u pogledu pobeda, da bi u poslednjoj trci sezone, u Australiji, ponovo osvojio prvo mesto ispred Pikea.

Menselu koji je na trećem mestu, što je dovoljno za osvajanje titule, u poslednjoj četvrtini trke eksplodira guma i za njega je trka završena.

Epilog: Alan Prost po drugi put postaje šampion sa 72 boda, Najdžel Mensel dobija epitet „zlehudog“ asa, osvojivši 70 bodova, a treći u generalnom plasmanu je Nelson Pike sa 69.

Sledeća, 1987. godina je u znaku dominacije Vilijams-Honde, u kojoj Prost osvaja 3 pobede, Mensel svih 6, ali svetski šampion po treći put postaje Nelson Pike, popevši se na pobedničko postolje u celoj sezoni samo tri puta, isto kao i Prost.

Sudar Titana

Naredne, 1988. godine u Meklaren stiže Sena. Tu i sledeću godinu obeležava možda najveće timsko rivalstvo u celoj istoriji Formule 1, sa kojim je bilo koje drugo teško uporedivo.

Kad god se spomene neko od njih dvojice, sledi neizbežna rasprava ko je bio bolji.

I jedan i drugi imaju pristalice koji fanatično omalovažavaju suprotan tabor, iako je u ovom slučaju takva isključivost potpuno bespredmetna.

Elem, 1988. ekipa Meklaren-Honde nije pobedila samo na jednoj trci cele sezone i to u Monci, na Velikoj nagradi Italije, kada su domaćini imali priliku za radovanje.

Austrijanac Gerhard Berger i Italijan Mikele Alboreto, oba za volanom Ferarija, osvajaju prva dva mesta.To je bilo sve što su im vozači Meklarena „dopustili“ te sezone.

Sena po prvi put postaje šampion, sa tri boda više od Prosta, osvojivši 8 pobeda u odnosu na Prostovih 7.

1989. godine bolid Meklaren-Honde je i dalje moćan, ali ne kao prethodne godine.

Najdžel Mensel vozeći Ferari dva puta se penje na pobedničko postolje, jednom njegov timski kolega, Gerhard Berger, dva puta Tjeri Butsen u Vilijams-Renou i jednom Alesandro Nanini u Beneton-Fordu.

Sena upisuje novih 6 pobeda, a Prost 4. Ipak, Prost osvaja šampionat po treći put, sa značajnih 16 bodova prednosti u odnosu na Senu.

Majstori, majstori

1990. Prost prelazi u Ferari i tu sezonu završava na drugom mestu sa 5 pobeda, 7 bodova iza Sene koji ima jednu pobedu više. Pike, vozeći Beneton-Ford, treći je daleko iza (ima dve pobede), a Najdžel Mensel, ovog puta Prostov timski kolega u Ferariju, osvojivši jednu pobedu, tek je peti.

1991. godina, za Prosta godina posta. U nekonkurentnom Ferariju prva mesta može samo da sanja, jer ih na javi nema ni u tragovima. Sezonu završava na petom mestu, iza Bergera, a ispred Pikea.

Njegov najveći protivnik, Sena, nastavlja da pobeđuje u Meklaren-Hondi. Ostvaruje 7 pobeda, jednu osvaja Berger, sada u Meklarenu, a čak i Pike pred zalazak karijere, u ne toliko konkurentnom Beneton-Fordu, penje se na pobedničko postolje.

Rikardo Patreze, nekadašnji timski kolega Pikea u Brabamu, pobeđuje dva puta u Vilijams-Renou. Prvi vozač Vilijamsa je ipak Najdžel Mensel, koji osvaja 5 prvih mesta. Na kraju sezone tabela izgleda ovako: Sena, Mensel, Patreze.

Sezona 1992. Prost se privremeno povukao.

Vilijams-Reno je još bolji nego prethodne sezone, jednostavno je neuhvatljiv. Na kraju godine, prvi je Mensel osvojivši 9 pobeda, a drugi Patreze, sa jednom.

Slavni Mihael Šumaher koji tek započinje karijeru u Beneton-Fordu je treći sa jednom pobedom, Sena u Meklarenu četvrti, osvojivši 3 pobede, a Berger, sada u Meklarenu, peti, sa dve pobede.

Prost se vraća sledeće, 1993. godine u tom trenutku najbolju ekipu – Viljams-Reno. Pobeđuje 7 puta i još 5 trka završava na podijumu.

Osvojivši ponovo Šampionat i čuvši da je i Sena potpisao za tim Frenka Viljamsa, Alan Prost, kao četvorostruki svetski šampion ponovo odlazi u vozačku „penziju“, ovog puta definitivno.

A sad, nešto sasvim drugačije

Nekoliko godina kasnije, 1997. godine, „đavo mu nije dao mira“, pa je pokušao da oformi svoj trkački tim. Kupio je francusku ekipu Ližije i preimenovao je u Prost Gran Pri.

Budući da sa timom nije imao bog-zna-kakvog uspeha, 2002. godine, usled finansijskih teškoća, bio prinuđen da odustane od daljeg takmičenja.

„Profesoru“ Alanu Prostu i dan danas mnogi prišivaju ziheraštvo, a Brazilci čak i kukavičluk, zaboravljajući da je on, sve do izuzetne karijere Mihaela Šumahera, bio vozač sa najvećim brojem osvojenih prvih mesta, ukupno 51.

Pored toga, za razliku od Šumahera koji je tim u potpunosti prilagođavao sebi, vozeći veći deo karijere bez jake konkurencije, Prost je za protivnike imao izuzetne vozače, koji su mu bili čak i timske kolege (Lauda, Sena, Mensel), a koji se nisu zadovoljavali mestom drugog vozača.

Čak i u takvoj konkurenciji, Alan Prost je uspeo da osvoji više Velikih nagrada od svih ostalih dosadašnjih asova Formule 1, izuzimajući, naravno, neprevaziđenog Mihaela Šumahera.

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *